О књизи: 2020 / Писац Дмитриј Биков демонстрира резултате свог новог књижевног експеримента, чија је жртва овога пута прича „Плава чаша“ аутора Аркадиј Гајдар. Дмитриј Биков се померио, наравно, из колотечине. Међутим, жртва не треба да се увреди. Уместо тога, можда сам чак и захвалан: то је урађено с душом. И само за читаоце „Руског пионира“ Аутор ових редова је увек волео Гајдарову причу „Плави пехар“, али га је страховито занимало да сазна шта се дешавало тог августовског дана када је јунак приче са својом шесторком. -годишња ћерка Светлана је отишла од куће где год је погледао. Знамо да он и његова супруга Марусја имају неке привремене тешкоће, да је дан раније дошао један поларни пилот да је види, а да се сутрадан изненада, не објашњавајући ништа, спремала да иде у град. И тако, док отац и Светлана спасавају Санку Карјакина од Пашке Букамашкина, гледају вежбе Црвене армије, беру цвеће, пливају, хватају јежа, дају медењак четворогодишњем Фјодору и добијају задимљено маче заузврат, Марусија ради нешто у граду, а хроника тог дана ће нам вероватно рећи много невероватних ствари о 1934. години, када је ова прича написана.